Pričao sam neki
dan s jednim prijateljem o porodu i kako je dobro da je otac tamo kraj majke,
kao neka vrst podrške i tako to. On je jedan od onih koji ne može dalje jesti
kad nađe dlaku u juhi, pa je uvjeren da bi bilo dobro, ako bi već morao ići, da
stoji defibrilator kraj njega jer će mu vjerojatno stati srce kad vidi prvu
kapljicu krvi. Je si mi neko muško, govorim mu. Ali on zna popravit mašinu za
suđe, a ja ne znam. Zato mogu i krv i znoj i suze u velikim količinama. Ja sam
stava, da otac mora ići na porod, jer pajdo, gledaj i pati i ti. Ne rađaju se
djeca evo ap cap, treba se pošteno namučit, navrištat i polomit da dovedeš to
malo čudo na svijet. Slabo ti je od krvi? Gadi ti se posteljica na podu? Onda
nema seksa do daljnjeg. Pa ćeš doći sebi. Je, zvučim kao neki feminazi, ali demokracija
mi je omogućila da mogu blejati do mile volje, bez obzira na prijeke poglede
muških kolega i njihovo gnušanje jer su oni samo alfa mužjaci kad oni odluče da
je potrebno.
Ja sam bio
oduševljen kad smo uplatili tečaj za starije dijete. A sudbina je odlučila
drugačije, odnosno nije sudbina nego bakterija streptokoka radi koje nisam smio
pristustvovati porodu. Ali čudom se čudim i danas, pustilo me nakon poroda
odmah, s maskom. Mislim, ako meni mozak ne radi jer sam dobio prvo dijete, jel
tom medicinskom osoblju bitno što ja još uvijek nosim tu bakteriju, ili
bakterija je samo opasna dok žena stoji raširenih nogu metar u vis.
Na drugom porodu
sam naredio svom organizmu da se održava u deluxe stanju. Niti da šmrcne jednom.
Svaki dan je žena strepila kad će, kad će, jer bližio se dan kad je stariji
rođen. I gle čuda, baš na taj dan doktor kaže, e draga moja, idemo mi lijepo
gore. Ona od puste želje da ne ukrade starijem djetetu rođendan, ukrade
starijem djetetu rođendan. Karma je kurva a? Pa mi ti ne daj da stavim ručke na
kuhinju i da izaberem stolice.
Ja ne mogu
dovoljno dobro opisati kako sam ja oduševljen tim činom. Nije mi čak bilo ni
teško to odraditi, koliko god se žena trudila da mi zagorča taj boravak, e daj
vodu, e vruće mi je, e daj boli me, e idu trudovi, e daj zovi doktora, e zovi
sestru, e daj što mi je ovo trebalo... Daj mani me se, ko da je meni lako. Njoj
stavilo oni neki senzor da joj mjeri intenzitet trudova i onda me ne možeš
lagati. Tu nešto se penje do 60ak ona več počinje uf uf af af. Koga lažeš? To
što ja moram smišljati priče, pit mlaku vodu sa slavine i glumit ljepotana ako
prođe ona crna sestra sa čipkastim čarapama. Kako žene postaju sebične pri
porodu, to je strašno i nečuveno, samo na sebe misle. Daj mi ruku, kaže, bit će
mi lakše kaže.
Prste mi je
savila toliko da su mi jagodice dirale zglob s obrnute strane. Ne trebaju mi
ruke sreća. Što bi jednom vatrogascu, taksistu i influenceru kao što sam ja
trebali prsti jedne ruke? A ona naprava pokazuje do sedamdeset. Mislim se u
sebi koga lažeš. Ulaze u boks tu doktori, studenti, sestre kao na kolodvoru,
svi gledaju i zagledaju se, a ja eto, moram stajati na uzglavlju. Mene to ne
zanima jel? Ali dobro. Neka sam ja šikaniran, izdržat ću. Ne rađa svaki dan. I
onda je počelo ono ''pravo''. Lomi ona prste, suze mi na oči idu. Izgubi ja
pola dana, ali mali se neda. Neće vani. Kao da zna u kojem nam je stanju ovaj
vanjski svijet pa se drži svim silama unutra. Ali doktor neki uporan, uporna
ona da mi slomi prste, uporno dijete neće da ide vani. Svi nešto uporni, svak
svoju bitku vodi a ja samo pokušavam bar kažiprst da mi ostane čitav.
Odjendom, eto ga.
Nema tog osvajanja Lige prvaka s omiljenim klubom, nema tog svjetskog
prvenstva, nema tog automobila ni motora, nema tog orgazma, nema tog komada
mesa, jednostavno nema te stvari ni osjećaja na svijetu koji može taj tren da
se usporedi sa kontaktom mojih očiju i te male sluzave, krvave i drhtave
okruglice. Za to se živi.
Naravno, umoran
sam od poroda, ali eto, opet da njoj olakšam, nosio sam bebicu kako bi ona
navodno došla sebi. Uto ulazi neka nova sestra, i meni govori: ''-A vidi
tatice...''
Ja: ''-Nisam ja
tata, ja sam ovaj novi pilot projekt rodilišta.''
Ona: ''-Kakvi
pilot projekt, šta je to?''
Ja:''Pa ja sam
prvi tata čuvalica, majkama koje nisu došle s pratnjom dajem podršku i stojim
umjesto muževa, nosim djecu i tako to.''
Ona se toliko
isčudi da joj je čelo poprimilo oblik upitnika. ''-Ja odem petnaest dana na
godišnji i odmah neke nove izmišljotine. A tebi momak svaka čast.''
Ja:''-Ma ne
brinite, samo pošaljite nekog kroz pola sata, moram u idući boks.''
Žena bi me
najradije ošinula stalkom za infuziju ali nije imala snage. Navodno.
Ali sve u svemu,
išao bi svaki put. Kvragu, išao bi svakoj ženi koja me to zatraži. Možda
dobijem popust na tečaj, ako bude veća količina. Ili u najmanju ruku, zlatnu
karticu tate čuvalice.
