Prva dama i kolegice su odlučile napokon nešto korisno napraviti za druge, nakon što godinama žive na grbači klijenata vampirskog legla jedne financijske institucije. Znao sam šta to znači za mene... Žensko druženje. Inače, to bi trebalo značiti žene u ranim tridesetima, lagano razgovor i kuhanje na smjene. Nekako mi je to bilo prejednostavno, poznavajući sudionice.
Dan je počeo uobičajeno. Ja sam se probudio, ona nije. U maniri kralja ljenivaca rastezala se kao hubba bubba po krevetu, dok nije smogla snage da skuva sebi kavu i zapali malo otrova, za dobro jutro. Svatko ima neke jutarnje rituale, al brate mili odma za cigaru. Kao da joj je rak pluća na brzom biranju. A ta jutarnja kava. To traje duže nego cijeli serijal Santa Barbare. Imam osjećaj da pije iz neke bačve, a ne iz šalice od pola decilitra smrdljivog napitka koji tjera na wc. To jutarnje odugovlačenje me ubija. Nema tu nikakve priše, sve dok ne kažeš da moraš nešto ići napraviti. Odjednom, dobiješ spisak obaveza koje nikako nemogu čekati, i moraju se izvršiti odmah ili za minutu. Tako sam ja, kao profesionalni papak, danas lijepo oprao suđe, složio dvi mašine robe, posložio dnevni boravak i uglavnom se sklanjao s puta, jer još nisam savladao (a mislim da ni neću) umjetnost čitanja ženskih misli. Eto, nekako sam smogao hrabrosti reći da sam ja svoje završio i da bi ja sad krenuo.
-''Ali ja moram isto, ajde odbaci me ti.'' Nisam ni slutio u kakvu zamku sam se ulovio. Još jednom sam sam sebi dokazao koliko sam priprosto i primitivno ljudsko biće. Iako sam imao već dogovoreni termin izlaska, dopustio sam joj da mi poremeti planove.
Dakle, od tog trenutka, za koji je rekla dvadeset minuta, ja sam dvadeset i pet minuta proveo na balkonu igrajući poker sa jednim kinezom i jednom francuskinjom. Deset minuta sam sjedio na tabureu i vrtio kanale na televiziji. Iznio smeće ispred vrata i pokupio ostalo smeće po kući. Obavio broj dva u wcu.
A moja gospođa, koja je rekla da je samo što nije spremna, uhvatila se brisati kuhinju. Nakon brisanja kuhinje, otišla u wc i brisala tamo. Izašla iz wca i krenila prema kuhinji. Još malo brisala kuhinju. Opet brisala kuhinju. Fleka na prozoru! Zovite Ghostbusterse... Uglavnom, to je trajalo duže nego tiskanje prvog izdanja Gutenbergove Biblije.
No dobro. Iako već dobrano kasnim, nisam dopustio nervozi da me prožme. Ne volim kasniti, ali kad objasniš ljudima da ti više treba vremena dok se žena spremi, nego pomirbi Izraela i Palestine, opet je lakše. Sreća, mali je bio odustan, na poslovnom putu zagorčavanja života puncu i punici na selu, pa nije morao i on patiti sa svojim dragim tatom. Imamo taj simbiotski odnos. Kad je njemu krivo, i meni je. A kad je meni krivo, njega boli briga. Možda ne toliko simbiotski koliko parazitski, ali za sad odgovara obojici.
Uglavnom, kad sam riješio svoje obaveze, lagano sam se uputio kući, sluteći što bi me moglo dočekati. Pripremao sam se za najgoru soluciju, njih to četiri pet mrtve pijane, zovu dostavu da donese večeru za dvaestpet trideset ljudi i kesere se dostavljaču na mobitel. Ali, ruku na srce, nije bilo tako. Sa ulaznih vrata, kroz oblak dima od brašna ili šećera u prahu, razabrao sam četiri ženske figure. Nisu to bile figure fotomodela, već ovlaš radne žene, koje svoje plaće mukotrpno zarađuju lomeći umjetne nokte na grubim Lenovo tipkovnicama. Širokih bokova kakvih se nebi posramila ni jedna Kardashian sestra, a veselja što zapravo nešto i kuhaju poput Marie Curie kad je otkrila i izolirala radij. Neznam u kojem receptu to piše, ali navodno se hrana termički bolje obrađuje blicom fotoaparat, a grimase na njihovim licima bi se mogle usporediti sa onima kad zajašu nekog vrućeg latinosa kakvi samo postoje u filmovima i na reklamama za dezodoranse. Kad su vidili mene, učinilo mi se za sekundu da ću postati subjektom tog šamanskog obreda, ali nekako im je zvuk fotoaparata skrenio pozornost sa mene na objektiv. Nekažnjeno sam se provukao do sobe, znajući da prva dama neće dozvoliti otvaranje vrata, kako joj miomirisi večere nebi usmrdili večenju toaletu. Osluškujući kroz porozne zidove, sticao sam dojam da sam došao na pidžama večer odlikašica iz šestog b. Čak sam se i par puta uštipnuo, možda sanjam.
Nakon poduljeg cereka, zavijanja i lupanja tećama, horda je napustila tabor. Kuća je smrdila na kakvu konobetinu koja kuha šrot za mizerne novce. No dobro, dobro djelo je dobro djelo. Moraju i bankaruše oprati cijelogodišnji namet koji su udužile otimajući novce poštenim građanima. Sigurno sad očekuju da će ih za Božić dočekati kakav mlađahni djed Mraz umjesto njihovih momaka i muževa, dok smrde na kuhano vino i pivu sa božićnih akcija, a trbuha punih i obješenih poput kengura koji su taman dobili potomke.
Sad, da se ispričam što odavno nisam bio pristuan, i što sam napustio svoje mnogobrojno čitateljstvo. Naime, da se opravdam, boli me briga za vas.
Sretni blagdani!
