Blago starima. Oni nisu nikad morali zvati nijednu službu za korisnike. Šta su i mogli zvat, struju, vodu, telefon i šta ja znam. A danas, zoveš struju, vodu, telefon, mobitel, televiziju, internet, plin, socijalno, mirovinsko, pogrebno, hrabri i plavi telefon i šta ti ga ja znam. Mislim da prosječna mlada osoba, koja se osamostalila i počela sama živjeti (da roditelji ne zovu službe za korisnike umjesto nje) provedu dnevno petnaest minuta slušajući najgoru glazbu na mobitelu po izboru People časopisa, na koju vas spoji ona prenaporna teta sa govornog automata. Oni tada slušaju šta vi psujete i vičete, i žderu tamnu domaćicu.
Znam da slušaju, jer šta ste vi gori i živčaniji, više i čekate. Dok vam se jave, pokipi vam ručak, dijete vam maturira, bateriju već tri puta punite i Slavonija dobije izlaz na more. Dovraga, uglavnom zaboravite zašto ste i zvali, ili se već potpuno ohladite. Onda, kad se vrata raja otvore, javi vam se preplašeni glasić sa druge strane: ''Dobar dan, ovdje Armando/Milica, kako vam mogu pomoći?''. Koji debil smišlja ta generička imena? I zašto, kad sam ljut dobijem nekog pederka, ili neku pekmezicu, da ti se čini kao smrtni grijeh ako i povisiš glas na nju.
Nekako mi se potrefi, da svako koji mjesec moram se s nekim posvadit od tih službi. Uvijek netko nešto zasere. Dobro, ponekad i ja, ali uglavnom oni. Lakše bi bilo ponekad poslati i mail, ali di je tu gušt onda.
Jednom prilikom sam imao opaki susret. Zovem ja tako jednog mrežnog operatera, nešto u vezi mobilnog interneta. Upalili rođaci bez upozorenja i šalju račune. Jebiga, divlji zapad i moš im puvat u guzicu. I tako zovem ja, javi se ona dežurna kučka na automatu, stisnite 1 ako želite pranje nogu, stisnite 2 ako želite vlažnu krpu, stisnite 3 ako želite pokvareno mlijeko... Daj čovika da pričam, jebo te meni. I dok ja kipim, ona meni stisnite nulu ako želite na engleski. Kud prije je izbiflala sve brojeve, nisam čuo šta sad trebam. Stiskam peticu, sa peticom nemožeš falit. ''Poštovani, upravo ste izabrali opciju Najžešći, pričekajte javljanje operatera.'' Šta sam sad uzeo... Tipkam u google na laptopu, Najžešći ono 300 kuna mjesečno. Moga sam i mislit. Ali eto čuda, ona usrana muzika nije svirala niti minutu. Vidiš kako se brzo jave kad naručuješ nešto.
-''Dobar dan, ovdje Andrija, kako vam mogu pomoći?''
-''Dobar dan, imam problema sa računom za mobilni internet.''
-''Gospodine ovo je linija za Najžešći, moram vas prespojiti sa kolegama.''
-''Ali samo sek...'' - muzika se opet upali. Najžešći seks, a ja sam u glavnoj ulozi. I to primaćoj.
Zvoni sada, para mozak glazba za koju ne treba nikakvo autorsko pravo. Kao da ju je skladalo na peškariji u jedanaest uri, kad se riba daje pošto poto da se ne mora teglit kući. I javi se glas, nakon devet minuta i dvanaest sekundi slušanja mačjeg revanja ''Dobar dan, moje ime je Amelija, kako vam mogu pomoći?'' (Amelija ej!).
-''Dobar dan, imam problem sa blablabla'' da ne duljim.
-''U redu gospodine, morat ćete poslati prigovor na email adresu i navedite vaš problem i osobne podatke.'' Dobro hvala bog.
Napišem ja mail, saderem svega u njega i pošaljem. Eto odgovora. Moš mislit. Automatski odgovor koji kaže da im u prosjeku treba 11 dana za odgovor. Sad ću nazvat u škver i reći im da mi u prosjeku treba 11 dana da dođem na posao. Krv im uhljebarsku izdajničku. I nakon dva tjedna eto odgovora. Uhljeb kaže da mu nisam dao dovoljno podataka, te da mu ih dostavim i posjetim najbliži centar.
O majku vam, ko da oću posvojiti Petru Sanader.
Ponekad stvarno mogu razumit onog lika RASKINI MI UGOVOR KURVO PROKLETA. I haj lijepo odo ja u centar, uzimam broj, super, samo troje ispred mene. Aj dobro, idem prošetat tu kroz dućan preko puta, da vidim brojčanik, da me ne preskoči. I tako, pregledao sam dućan s knjigama, dva sa obućom, jedan dućan sportske opreme i otišao kupit sok. Još samo jedan ispred mene. Prošlo pola sata. Gledam ima li neki obrazac za naručiti se, kao kod psihijatra. Baterija na mobitelu me izdaje, mrtva trka između nje i djelatnice na šalteru. Muku muči smješkajući se klijentu i udaranju po tipkovnici. Da mi je znati jel toliko brza kad treba novce sa bankomata podići. Zamišljam sebe sad kako joj čupam tipkovnicu i mlatim sve oko sebe. Baš me zabavljaju takve misli. Još dvadeset minuta čekanja. Žena se već rastavila od mene koliko sam vremena proveo u centru. Otplatio sam pola stambenog kredita čekajući. I napokon, ode ovaj ispred mene, a ova se diže od stola i ode. Naravno. Ide sigurno na hitnu operaciju u Berlin. Prepušten slučaju, sjedam na njihov otoman. Čekanje opet deset minuta. I eto nje. Ja sam na redu, vadim dokumente objašnjavam šta treba. Sve dobro, sve u redu, moramo napraviti isključenje. I odjednom, daje ona meni slušalicu od telefona, okrenila neki broj i sad ja moram pročitati taj neki kod isključenja. Dobro, sigurno je njoj to teško, umorila se danas. I javi se teta, ja kažem šta mi treba, da želim isključiti a ona meni: ''A zašto bi to isključivali? Imamo vam super akciju, to vam je šteta. Ja to nebi isključivala da sam na vašem mjestu blablabla...'' A jebote ženo ne želim to blizu sebe uopće gasi. I melje li ga melje ona, dok meni nije dopizdilo i ja počnem čitati te brojeve. Jedva ja nju sjašim nekako. Opet se okrenem onoj kokoši sa pulta i pitam je šta ćemo sa računima.
-''A ništa, platite i pošaljite prigovor.''
Pu majku ti pa opet sve isto. I odem ja onako polubijesan kući i uhvatim se laptopa. Napišem prigovor bolji nego ijedan haški odvjetnik. I eto povratnog maila. Opet prosjek 11 dana.
Muke Sifizove za šugavih 104 kune. Nedaš im gušta, a oni ti ga opet zatjeraju. Ostavljam vas i idem naći 208 boca. Imam 11 dana, držite mi fige.
