Svi smo jednom u svom životu upoznali jednog Matu Kockara. To je onaj lik koji sanja kvote, šapće prijateljske savjete na više od tri gola i izmišlja prijelaze iz x u jedan. Onaj koji otvara i zatvara kladionicu. Onaj kojemu ona pičija u kladari kaže: ''Aj Mate iden ja popit kavu ti budi tu.'' A di će bit? Ka najveći vjernik, on je na svom oltaru. Nirvana teška...
Moj Mate je bija stari čovik. Onako, ne toliko star godinama (ako nećemo računati u konjskim naravno) koliko oronuo duhom i tijelom. Vjerojatno ga je cijelog života tištio neki kronični problem... ''Onaj'' problem. Zlatni tiket koji bi odagnao zle duhove i pokrio cijeli život pokrivačem otplaćenih dugova i donio nadu u novi početak. Ono kako bi to đaneri rekli od milja, zlatni šut.
A ta kladionica, nekome majka nekome maćeha. Nagleda san se svašta. Jebiga, i ja san se zakačija neko vrime. I nema tu sriće za ovakve ka ja. Straj me stavit više od dvadeset kuna. Kako da stavin, kad nikad nisan ni dobija ništa. Neman odskočne daske... Al zato na fejsu mi nude sve neke namištene utakmice, kvote dvadeset trideset stopedesetdva, samo uplati tih jadnih petsto kuna pa ti zaradi sebi koliko oćeš. Već sam tri stana kupio tako. Al znan da nisan ja jedini takvi. Bilo je i gorih. Sićan se tih legendarnih tiketa... Jedan junak, inače moj bivši dobar prijatelj, je stavija deset kuna za osamnest, i to čak pet parova. Čovik je falija svih pet... Da sam ja na mistu SuperSporta opskrbija bi ga šugamanima dok je živ radi tog pothvata. Isto ko da te boli ruka a ti uho odrižeš. Drugi velemajstor je uplatija deset kuna a dobitak mu je bio čak devet kuna i osamdesetpet lipa. Pakleni kladioničar... Takve ka on su dočekivali sa riječima Hosana Hosana blažen bio idiot dok su ulazili u kladionicu. A pamtim i onaj tiket, koji mene proganja već godinama. Čovik, znači gleda u onu ponudu isto ko ja u nuklearnu fiziku (mada bi se ja više kužija u svoj dio nego on u svoj), ispiše onaj papirić i preda teti na pultu cenera. Za par sati dolazi kod mene, da mu provjerim ovaj par nogometa koliko stoji, jer on nezna na kojoj se to stranici nalazi. I sad vrtim ja teletekst... U to vrime nije bilo ovih erteelovih i tv nova brzih teletekstova i super televizija šta ti otvara kroz par minuta. Tražim ja par, nema na prvoj sportskoj nema na lutriji ma nebi ga našla ni Karamarkova SOA kad je vatala Gotovinu... Štaš sad, nema čoviku par, štima datum štima ura... Ja onako zbunjeno blejim u teletekst i vrti on šestu od dvanaest kad eto ti nekog hokeja... Ruski, pruski čehoslovački, nesićan se sad da me ubiješ. I eto ti gospodinovog para. On me pogleda zblenuto i pita: ''Al san ja igra hokej?''. Dobija je šesnaest tisuća kuna taj dan...
Da se mi vratimo na mog Matu. Moj Mate je bija standardan inventar u toj skoro jedinoj birtiji u selu. Al ta je bila jedina u koju je uša onaj pakleni stroj. Kladomat SuperSporta. Neka obrnuta šema od bankomata. Na bankomatu ti izađu ponekad pare, ovdi uglavnom ti izađe kita. I moj Mate ti je tu bija ko na dijalizi, samo malo češće. Pet puta tjedno po tri sata. Molija se za tim oltarom više nego Dalaj lama na Tibetu. A kad nebi sitija za strojem, onda bi ispija jednu malu bez ičega, onu najjadniju i najjeftiniju šta postoji u birtiji. Da je moga, reka bi kelnerici da mu da samo kap vrile vode eto da ima neki osjećaj da nije doma. Tada bi proučava ponudu. Dnevnu, tjednu, statistiku. Koliko je podataka bilo u njemu, mogla bi se enciklopedija napisat. Ma šta jedna, čitav serijal od dvanest enciklopedija sa tvrdim uvezom preko tristo strana bez kazala. Toliko bi bio popularan da bi vjerovatno neki internet moguli napravili i internet verziju Matinog znanja, jednu Matopediju. Ono www.Matopedija.hr. Obavezna hr domena, jer Mate bi se za vrime praćenja okršaja pretvara u povampirenu ustašu, a ako su prilike bile povoljnije na drugoj strani, priklonija bi se krvožednim četnicima u tren oka. Možda ipak com. domena.
Uglavnom, kad bi vi došli u birtiju, a Mate čita svoju bibliju, i javili se gospodinu kako to i priliči, vrlo brzo bi se našli uvučeni u priču. Odjednom bi oko vas letili fiksevi, sistemi i ostali tipovi za koje niste znali, a za kojih par trenutaka bi vadili cenera ili cvanciku i ubacivali u stroj dok vam Mate hipnotizirajućim glasom na vašem desnom uhu daje upute kako se obogatiti bez muke. Kad bi vam tiket izašao, Mate bi poput vampira otplesao nazad za svoj stol, a vi bi ste se prenuli kao iza ružnog sna, sa dvadeset kuna manje u džepu ali s nadom u višestruki dobitak. Takva nesebičnost našeg Mate se obično nagrađivala malom kavom.
Mate... Malo bi bilo sto blogova da bi se opisa jedan takav lik. Jednog dana Mate ulazi u kafić sa gipsom na ruci. To je bilo nekako nemoguće za njega jer čovik nije ništa radija u životu osim tog kafića i eventualno dućana. Al to je bija radijus kretanja ko Andrea Pirla, krug od pedeset metara. Više slobode je ima Nelson Mandela... Jebiga, jednostavnost prije svega. I sad sija Mate na svoje misto, netko ga od prisutnih priupita da šta je bilo, di se pribija. Odgovor je bija jednako zanimljiv ka i Matino pripovjedanje. Da ne duljimo, Mate je isprid kuće ima jedan lanac, kojima bi odbija nepoželjne parkiratelje od svoga dvora. Nije to bilo nešto visoko, u najvišem dijelu prosječnom čoviku nebi došlo ni do kolina. Ali, Mate je tog kobnog jutra prispa malo. Diga se oko jedanest uri, a već je počela japanska prva liga. I Mate navuče onu svoju jaketetinu, koja je više ličila na one jakete šta nose skretničari na željeznici, stavi svoju šubaricu na prorijeđenu kosu i istrči van ko gladni kojot. I da skrati tih posranih pola metra on priko lanca, al lanac se usprotivi, isto ko i šta se pod usprotivija Matinom zglobu. Jadni čovik je od bolova odigra samo jedan tiket prije nego šta su ga susidi odveli u bolnicu. Zgipsalo ga i poslalo doma. Srića, prispija je na večernje parove.
Trajala je ta njegova agonija dosta dugo. Priko misec dana Mate je jednom rukom okrića stranice, suprotnom rukom zaokruživa tipove i podvlačija crte. To je ličilo na crtanje prosječnog trogodišnjaka, al Mati su te njegove formule bile u biti vrlo jednostavne i razumljive. Meni, samo hijeroglifi.
A taj dan, to je bija petak čini mi se. Ulazin ja u birtiju, i primjetin nešto čudno... Na Matinoj srebrnoj glavi stoji bijeli turban, izlipljen cerofiks trakom. Pa jadni čovik nije niti skinija gips sa ruke, a već je stiga stuć i glavu. Meni ga bude onako instant žao, i ja naručin čoviku malu kavu i sidnen kraj njega da čujem i tu nevjerovatnu pripovjetku. Mate ti je bija u akciji sinoć, malo se pojilo i popilo. I oko devet i nešto, krenija je na svoj križarski put u bitku sa kladioničarskom mafijom. Kako ga je nakon par koraka sunce mlatnilo, Mati se zamuti i on opet zape za onaj posrani lanac i počne padati. I sad, najbolje bi bilo kad bi ja to citirao, pa ću pokušati od riječi do riječi, čisto da doživite taj trenutak: ''I zapea ja opet za onaj lanac, i krenija ja doli. Pari mi ko da sam pola sata pada. Vidin pružena mi ruka, i to ova u gipsu. Pa nemogu je opet slomit. Pružim ja drugu i promislim, šta ako i tu slomim. Ko će mi tikete ispunjavat? I tako ti ja ruke uz tijelo, i padnem na glavu. Iz iks u dva...''
I sad vi meni recite da klađenje nije opasno po život...
