Nedilja. Sunce se stidljivo provlači kroz zavjese. Točno na nos jednog muškog lika. Iz jednostavnosti, pisat ću u prvom licu jednine. Frknem nosom i naravno vratim se na isto misto. Za deset sekundi frknem opet. Kao da četa mravi ulazi u moju lijevu nosnicu. Kihnem tako jako da se fasada raspukla na tri dijela. Naravno, za uzrok se probudi mali kraj mene i počne plakat. Krknem ženu nogom u bubrig da ga smiri, a ona u polu snu ga zgrabi, isto hobotnica i prebaci ga preko sebe. Nekako on zaspe.
Polako ustajući iz kreveta, spremim opremu koja mi je ispala iz pidžame, i usput počešljam malo gospodina. Pa nemože neuredne frizure na wc školjku. Sve onako teturajući ugazim na usranog štrumfa koji je eto cijelu noć šetao po kući i skrasio se baš pred ulazom u wc.
Psujući u sebi, pokušavam svojim topništvom naciljati ono di i papa ide sam. Svako jutro mi se taj okvir za ciljanje čini sve manji... Naravno, prvim napadom obavezno promašim. Otresem tri do pet puta. Valjda muškarci znaju da je sve preko toga igranje. Kidam par listova onog troslojnog wc papira na akciji i obrišem tragove zločina. Negodojući pogledam četkicu i pastu za zube, te puhnem sebi u dlan. Može se podnijeti.
Šutke prilazim frižideru u potrazi za nečim čemu izlazi rok, da mogu uništiti i preraditi. Ima nekog sira, komadić pancete, mini pomice i neki njen proizvod u tupperwareu. Ništa, komad pancete će zadovoljiti za sada. Sunce je sad već dobro počelo grijat. Danas bi mogao bit jedan od onih dana u godini. Danas bi mogao oprati auto. Ne događa se to često. Pranje auta u braku dođe kad i seks. Odradiš ga u pola sata, a već za par sati ko da ništa se nije ni dogodilo. Ali nemožeš svaki dan.
Uzimam neki komad papira i naškraban poruku: ''Iša san oprat auto.'' Da sam bar znao koliko nervoze će taj čin stvoriti, ostavio bi i auto i sterao sve u tri lepe. Ne sumnjajuću u svoju dobru namjeru, sjedam u limenog ljubimca i odlazim na jednu od onih samoposlužnih praonica nadajući se da neću morati kampirati pola dana dok dođem na red. Na praonici i nije neka gužva. Taman što sam se zaustavio, oslobodilo se mjesto i ulazim.
Kopam po džepovima da nađem onih 20 kuna koje je čudom preživilo njeno haračenje po mome inventaru. Za 20 kuna dobiješ 5 žetona. Super popust. Ja ionako sa tri žetona neznam što bi. I uziman onaj pištolj na vodu, taman da ću ubacit žeton, kad zazvoni mobitel. -''Kakvo auto, ja i mali nek stojimo doma, a ti lipo skupija se i otiša. Koga briga za pranje auta?!?''. Nekako smirim situaciju uz obećanje da će moći ići popiti kavu na miru. Te žene danas, bez kave kao vampir bez krvi. Napada te sve dok ne dobije dozu kofeina. Još ako se nije naspavalo, džaba ti krstevi, luk i sveta voda. Ne haje.
I krenem ja u taj peroperački pohod, kad mi sumnjiv prizor zaokupi pogled. Čudna ogrebotina na lijevoj strani branika. Odakle sad ovo? Sve uvjeravajući sebe da nisam ja, okrećem njen broj. -''Alo, šta je ovo na braniku? -''Ma, znaš, to je, ma to me netko na parkingu udrija.'' A štaš, dešava se. Sa tugom u očima nastavljam pranje. Kad je pjena prekrila auto, taman nestane žeton. Ubacim ja drugi i upalim vodu. Negdje sa stražnje live strane, u visini kvake primjetim još jedan friž. Pa di je ona ovo vozila jebote. Biće se penjala na Kozjak s njim. Opet okrećem broj. -''A šta je ovo zada livo?'' -''Oš me sad zvat za svaku pizdariju? Rekla sam ti neki dan da su neki radnici radili na parkingu pa su mi vjerojatno zakačili nečim.'' Poklapam ljutito. Di ona parkira to srca ti? U kamenolomu? Nema svrhe se živcirat dok posao nije učinjen. I perem tako ja, zamišljen šta bi joj uradio da smo onomad kupili onog golfa peticu kad je govorila, pa da ga uredi ovako. Još jedan detalj mi zapne za oko. Brojim, jedan, dva. Šta dva? Dvi ratkape je dama uspila izgubit u par dana. Umoran od tog raspiništva, za koje očito jedino mene boli đoka, saperem to malo pjene šta je ostalo. Sidam u ono šta je ostalo od auta, palim radio i krećem. U pretinac ispod radia idem spremiti ona tri žetona viška. Podižem poklopac i podižem i podižem i podižem. Do retrovizora. Do jebenog retrovizora. Ratkape još mogu razumit, ali kako uspije čovik slomit poklopac od pretinca? Mislim, kojim zakonom fizike se to može? Nemoš jednostavno virovat. Kad bi mi ovo netko priča, reka bi mu da laže. Bezočno.
Dolazim doma, a ona s vrata standardno: -''Di si ti do sada? Jesi baš danas mora ić? Najbitnije je oprat auto jel tako?'' Šutke joj pružam ključ i posprdno dobacim: -''Tribala si se udat za nekog limara, a ne za mene.''
Naravno, idućih tjedan dana jedem paštete i mesne. I nekako mi dolazi osjećaj da ću prije opet prati auto nego konzumirati brak. Dakle, modernoj ženi nipošto ne smijete prigovoriti na: izgled, težinu, svjetonazor, vožnju i ručak. Ukratko, ne prigovarajte. Ili, bilo bi najbolje, ne progovarajte uopće.
Sretno.
