Lito je. Ljudi iz svih dijelova svijeta se slivaju u našu prelijepu zemlju da okuse opojne čari slane morske vode, nerijetko slanije radi amonijaka koji preko mokraće dolazi direktno u vaša usta i ostale rupice. Tko to još nije uša u more i bar jednom u životu se popiša u njega? Dovraga, neki idu na more samo da se istuširaju i ispišaju. Čak ni kad nađete one male smeđe otočiće koje je neki bezobrazni plivač tako bezbrižno ostavio da plutaju nekih pedesetak metara od obale, toliko se ne začudite, jer čovika je sigurno pripelo. Nađe se tu i kakvi mladi curetak željan dokazivanja pa ga zgrabi rukom misleći da je morski krastavac, na opće zgražanje ostalih članova njenog čopora. To vam je onaj tip cure koji plače da se utapa, i kad vi, heroj, dođete napokon do nje, čujete samo: ''Ovaj, imam momka...'' Udavi se kujo...
Kad sam bio mlađi, bilo je tako jednostavno otići na more. Kratke gaće od nekog brzosušećeg materijala, majca na špaline, šlape iz sve po 8 i šugaman na ramena. Ništa više. Jedan od ekipe bi ponio pokaznu za autobus pa bi se svi redali na nju. Koga je bolila neka stvar za ultraljubičaste zrake, kanalizacijske otvore kroz koje fekalije ulaze u more ili stare brodove pune ruzine, leglo tetanusa i narkomanskih šprica. Ko je razmišlja o nekoj kavi ili sladoledu na plaži? Bitno je bilo uć u more, ponit balun za picigin i šta krvaviji se vratit doma. Te rane se teško zatvaraju, biće upadne pijeska. Koliko san tog usranog pijeska donosa doma, moga san privatnu plažu otvorit. A tek tuče. Ono deset na deset... Ko to može platit. Ko spartanci bi se borili po tim plažama. Gotovo filmski. Legendarno...
Danas je to sve drugačije. Nema više nekih zajedničkih rituala. Svak ima svoj. Pa eto, uhvatio sam malo vremena da vam objasnim kako to funkcionira u mojoj obitelji. Pa postoje dvije varijante. Ponekad se pojavi i treća, ali češći je onaj komet šta se pojavi svako sedamdeset godina. Prva varijanta je ja i mali princ. To je zakon. Pogotovo dok smo išli sa autobusom ovih nekoliko dana, jer me je mučki izdao onaj orjunaš Scenic. Izdahnuo blago u Gospodinu. Malome je neviđeni doživljaj se voziti u autobusu, i znajući to, ja cijeli put ne podređujem moru, nego autobusu. Tako se mora marendat ujutro jer barba u autobusu neda gladnoj djeci unutra i slično. Ponesen mu šugoman, rukavice na napuhavanje, neki komad voća i ono govno za mazanje da ne izgori. Ipak je mali arijevske puti, pa bi bez toga izgledao kao kakav pijanac na zidiću ispred nekog Studenca dok prebire džepove za još neku falšu pivu da popuni prazninu u želucu. I životu. I tako se mi uputimo. On gleda kroz prozor autobusa kao da je prvi put u svemiru. Sve je to lipo i krasno. Bude baš dobar, valjda mu je stvarno toliko zanimljivo. Kad se iskrcamo, ja ga nasidnem sebi na vrat, jer u Splitu nemoš proć tri metra a da te netko skoro ne zgazi, pa eto sigurnosti radi. Kad dođemo na plažu, on sve sam radi. Izuje se, skine se u kupaće i donese onu kremu da ga namažem. Nakon toga ide smočit rukavice da mu lakše stanu na ruke i za tri minute od dolaska smo u moru. Pičije okolo ga gledaju kao malog Kupida kojem samo fale luk, strijele i mala krila, da dođu do srca ovog ''samohranog'' tate, koji iako opterećen kilama, ima volje voditi svog malog anđela na plažu. Ne obazirem se ja na njih, djelomično iz straha šta bi mali princ mogao posli prenijeti lady of the sea. Kad vidim da je posustao u plivanju, osušimo se i krenemo kući. Putem mu kupim sladišu kojeg mi redovito iskapa po tjemenu. Sve je to ipak nekako slatko. To bi bio naš muški odlazak na more.
E sad da u tu priču uključimo i lady of the sea. Aj dogovorimo se da idemo na more ujutro čim se dignemo. I dignemo se mi relativno rano. Ja malom dam štagod u kljun i obučen ga, obučen svoju robu i spremin njegove stvari u rusak. Ona će zapalit i popit gutljaj kave. Aj dobro, bolje nego da grinta putem. Mali se već napalio i stalno pita kad ćemo kad ćemo. Ona ipak treba svojih 20 minuta. No dobro. Dvadeset minuta postaje sat vremena. Nema veze ionako imamo vremena, ako imaš nekih obaveza malo ih poguraš i to je to. Sve se da riješiti. Palimo auto i krećemo. Nekako ona uvik odabire onu plažu udaljenu bar 10 kilometara jer tamo nema svita. A moreš tako i kadu napunit doma. Obično bude gužva samo kad mi idemo tamo, i kad se vraćamo. Ajde eto idemo mi tamo, iako je plaža puna onih dosadnih kamenja dovoljne veličine da osjetiš svkog na tabanima, pa hodaš po njima ko one mršave manekenke koje još nisu se sprijateljile sa svojim štiklama. Ja i mali idemo direktno na plažu, jer ona mora uzeti još jednu kavu ''jer joj treba''. Ma sve pet. Princ i ja po rasporedu, dok ona rasprostire čerge po plaži. Bitno da se naruga obližnjem švabi sa tri šatora za svojih tucet članova obitelji, a ona porazbaca tri šugamana i šator za malog. Ja i princ već stojimo dobrih pola sata u vodi, i ona ga zove vani jer su mu se prsti smežurali. Ej. Vjerojatno da ostane još po ure bi voda isprala dobar dio njegovog tijela pa bi ostala samo rupa. Ali, poštujmo majčinske osjećaje. Tada vadi trpezu i ponudi malome bar tri različita jela. Ovaj od čuda nezna šta bi pojia, i na kraju od svakog malo ispadne ništa. Ma dobro, jist će kad dođemo doma. Namaže malog još jednom. Mali se bili ko ajdukov dres. Namaže sebe. Ogleda se oko sebe, i uputi se prema moru. Mislim da kraće traje porinuće broda u škveru nego njezin uron u more. Obično u morskom predjelu sfuri i nemali broj cigara, koje smo prethodno morali negdi stati kupiti, radi mira u kući i jer je to njezin izbor. Ako joj se neda kuvat, nagovorila bi i crnog đavla da pojidemo neku preskupu hranu u obližnjem restoranu. ''Ili ćemo tu jest, ili ti nešto skuvaj kad dođemo kući'' Moš mislit...
Putem doma, navali klimu jer je sunce opalilo. Vrišti klima u gužvi, ponekad imam osjećaj da vozim kakav traktor. Kad dođemo kući, sida i zapali cigaru jer mora i ona imat svojih dvadeset minuta...
To vam je varijanta dva. A varijanta tri, toliko je rijetka da se samo neki sjećaju koliko je puta ona išla sama s njim na more. Doduše kako vozi ovo ''novo'' auto, nisam siguran ni da je želim više pustiti. Sjebat će mi i malog i auto...
A kako to vi idete na more? Ima li sličnosti? Ajde ajde, nemojte se sramiti, sve je za ljude. Ili za životinje poput mene.
