Ja sam vatrogasac. Otac mi je vatrogasac. Sin već juri kućom sa vatrogasnom kacigom, i zavijajući viju viju nosi vatrogasni kamion kao u Vatrogasca Sama u crtanom. Sad smo mu kupili i brod. Kontaš bolje da bude i vatrogasac nego ništa. Tako sam i ja nekako krenuo. Bilo je to teško vrijeme, iza rata. Nisi mogao biti baš puno toga u selu. Ili si bio vatrogasac, ili oni drugi. Oni drugi, koji puše travu, piju toplu pivu i tuku se po noćnim klubovima. Kamo sriće da sam izabrao ovo drugo.
Ovaj put ću vam ispričati priču o jednom starom vatrogascu. Sada je i godinama star, a prije samo stažom. Radi Agencije za zaštitu osobnih podataka, nazvat ćemo ga Bozo.
Bozo je bio ona stara garda vatrogasaca. Nije u njegovo vrime bilo selfija, gpsova, vitla na struju i ostalih tehničkih čuda koja danas čine vatrogastvo pravom naukom. On je bio jedan od onih, daj vode koliko daš i udaramo. A k tome je bio i vozač. Ej, čuj vozač. To je vrijedilo više od deset vatrogasaca. Jebo ti vatrogasna kola kad kočijaša nemaju. Kad bi se ja, kao mladi terijer, uspio ukrcati u vatrogasni kamion, a on side do tebe, činilo ti se kao da je sam arkanđeo sjeo za vatrenu kočiju. Bozo je bio čudo. Bio je onako, već načet vremenom, ali njegov oblik glave i lica je odavao da se radilo o jednom naočitom gospodinu u mlađim danima. Volio je žene više od sebe. Sumnjam da je imao uspjeha s obzirom koliko se davao u razgovor, ali nisam siguran ni da je on zapravo želio imati uspjeha. Njemu su mala zadovoljstva bila to što bi dotična dama bacila smiješak ili nedajbože rekla koje boje ima donje rublje. A on, kao starosjedioc u selu bio je pun tih nekih mudrih glupih izraza i izreka, za koje nije čuo nitko osim njega. Jednom prilikom mi je rekao da su ženske najbolje za seks kad brnistra procvate. Cvala je koliko godina, gleda sam je po brdu, a od seksa ni s. Jedino jeftine video kazete sa lošim snimcima, što sam ih ''posuđivao'' od starog, ''sigurno'' sakrivene u kutku kantunala u maloj izbici. Ali naš Bozo. Po nekoj njegovoj priči između redova, taj je jebava sve žensko u našem i susjednom selu, u općini, cili grad bez Meja i Žnjana i sva Kaštela do Štafilića. Možda je čovik stvarno govorija istinu. Ali o njegovom ljubavnom životu nećemo dalje.
Kad sam ja krenio na intervencije, Bozo je dobrano zagazio u četrdesete. Izmicale su mu godine kao utopljenom dah, dok je svojim čizmama i kamionima gazio po zgarištima. Bio je nekako zanimljiv čovik, bar dok ga ne upoznaš. Imao je taj neobično veliki trbuh. Ali to nije bio onaj keljavi i kecavi trbuh. Ovo je bio pravi onaj puni brački kamen. Kao da je progutao neki mali planet. Bio je gromada od čovika. Nije bio nešto strašno visok, oko 180ak cm, ali je imao svojih sto četrdesetak kila. Nebi ga se ni kakvi omanji prasac posramio. Imao je ruku ko tri moje. Jebiga, servo je činio svoje. Sve te godine okretanja volana činile su njegovim rukama da se pretvore u ruke nekog dizača utega ili kakvog obarača ruku. Ponekad bi zamišljao što bi bilo kad bi ga izazvao i kako mi te njegove lopate od ruku gnječe lubanju. Stvarno su mi se te ručerde urezale u pamćenje. Bio je malo i nagluh. Nije to bilo strašno, ali znalo je nervirati. Pogotovo kad na intervenciji ne čuje tebe ili radiostanicu. Ili ne želi čuti. Nekoliko puta sam skoro upao u pravu nepriliku radi njegovog sluha. Jebiga, moraš bit fit da bi ostao živ. I ti i kolega. Ali preživili smo sve.
Radi Bozine fizionomije, u selu su se uvijek stvarali isti stereotipi. Ljudi sude ono što vide, a kako je Bozo bio češće u selu nego u domu, tako se i formiralo čak bih se usudio reći i opravdano mišljenje. Dok sam ja ćulio kraj telefona (u to vrime nismo imali čak ni ona bežični) i radiostanice, iščekivajući iduću intervenciju kao Grčka lovu od Europe, Bozo je klizio selom i zapričavao ljude. Kakve su to teme mogle biti, da možeš svaki dan sa istim ljudima pričati. I jebiga, onda vatrogasci krmad debela, ne rade čak ni kad rade, samo gledaju di će se naždrat i štagod okrenit. To ti je negativni marketing reklo bi se. A Bozo je bio magistar toga. Ali bolio je njega đon za to. On bi udarao svoje, usprkos našim nastojanjima da tog međeda zavežemo na pašaman da bar sa balkonima recitira svoje stihove i mudre glupe izreke. Iako je bio star za tehniku, oduševila ga je pojava bežičnog telefona, te je od svojih 8 sati smjene sedam provodio u centru sigurno pričajući nekim ljudima koji ga ne poznaju baš dobro kako je baš on na badnju večer Ani Sasso prolijevao Pipi po bujnim grudima te ga je ona odvela sutradan u grad i kupila mu sat. Sat je naravno, izgubio.
Bio je i ortodoksni komunist, te je zazirao kad bi mu kampanel odsvirao koju svoju alarmnu melodiju. Uvik se žestio na sam spomen HDZa, HSPa te bi izvadio paketić napolitanki kad bi mu ja zapjevao koju staropartizansku pjesmicu. Mislio je da će biti neki partizanski odličnik od mene. Meni je to bilo zabavno, koliko netko može biti infišan u nešto da ne primjećuje uopće ništa oko sebe i sve ostalo je pogrešno. Ali mora da je na taj način on funkcionirao. Nismo svi isti, reklo bi se. Trajale su te naše pustolovine dosta godina. Previše čak. Onda sam se zasitio. Nisam se toliko zasitio akcije koliko igara prijestolja. Bozo je odavno počeo maštati o penziji. Zdravlje ga je pritislo. Nešto se razbolio, i smršao nekih 30 40 kila. Ono, neprepoznatljiv.
Ali ta jedna intervencija... Ostala mi je u sjećanju. Nekako posebno. A Bozo čak i nije bio na toj, ali smo prije neki dan bili skupa na intervenciji, i ja ga krenio potražiti u mrčini, a on iskoči kao kakav vepar ispred mene, zapuhan i rasčerupan. Krv mi se sledila u tom trenutnku. A na ovoj posebnoj intervenciji, isto je bio debeli mrak. To su oni momenti kad i moliš za malo plamena da odagna sjenke koje mozak postavlja ispred očiju dok se napreže da se prilagodi na tamu. Ali ne, okružen sam bio takvim mrakom da nisam znao jesu li mi oči otvorene ili zatvorene. I ne obazirući se na razdiruću bol u mišićima od napornog rada, niti o glavobolji od nakupina ugljikovog dioksida u vijugama, mozak je uljuljao moje tijelo u san. A tada, kroz oblake dima (još sanjam) iskoči Bozo i sčepa me onim ručerdama tako da mi je jednom rukom obavio moje dvi, a druga mu je ostala slobodna. Taman da mu kažen aj super šta si tu, kad ugledam neki divlji pogled u njegovim očima i on me okrene. Skužim oće me silovat budala. Nekako u snu pokušam zabaciti glavom i probudim se. Od straha nisam više mogao spavati.
Eto ti kolege, čim se opustiš odma ti ga zabije.
Izgleda da ovaj put je bilo vatru gasi, brata zguzi.
