Mali junak ima novu igru. Kao i obično, ja sam negativac. Igra je sljedeća: mama je dobrica, on je dobar a ja sam zločest. I onda on skoči na mene i glumi nindžu, skidajući djelove epitela svojim noktićima oštrim poput Gillette Mach 3. Ako on ocijeni da gubi bitku, onda on pozove dragu mamu dobricu u pomoć, pa se osim malih usta i deset pandži moram nositi se i sa navalom sile ženskih hormona jer sam iziritirao njenog mladunca. I koliko god kinder jaja ja donio, koliko god novaca otkidao sebi od marende da njemu mogu nešto kupiti, nikako da ja postanem bar dobar. Dobrica je za mene ideal koji teško mogu dostići dok maleni ne zakorači u tinejdžerske vode, a ja ga kupim u dva ipo ujutro ispred Mate ili Prerade, iako radim u sedam ujutro.
Zanimljiva je ta kemija, između njih dvoje. Jel to svugdje tako, ne znam. Nisam od onih koji čitaju puste brošure i pamflete koje dobijaš uz pelene iz Bipe ili DM-a. Nisam pročitao nijedan post na internetu na temu očinstva ili majčinstva. Radije nekom postavim retoričko pitanje, jer papir služi da zaglupi ljude. Riječ može zvučati iskreno i dobro, ali i obrnuto. Pametan čovik zaključi.
Ponekad mi se čini, kao da na trenutke sam ga toliko zabavio da zaboravi i na mamu, babu, didu i ostale članove rodbine i prijatelje. To potraje nekih deset minuta, dok njemu mozak ubaci mantru MAMA u govor. I onda on, kao pokvarena ploča, samo ponavlja mama, mama, mama, mama... Dosadio je više s mamom. Sreća da je još mali, pa za kesicu legića zaboravi i na mamu i na sve oko sebe. Bezobrazno od mene, ali to su male radosti. Zanimljivo ih je gledati skupa. Kad si sam s njim, onda možeš na Mars otići. Jel ima više ljudi oko njega, to podivlja. Ja ne znam kako je njoj u svakom trenutku kad mene nema, ali kad smo nas troje kući, a on dobije izljeve majčinske ljubavi i počne se penjati njoj po glavi i čupati joj majcu, kosu i štatijaznam šta još, to meni liči na potpuni kaos. Mislim, meni je postalo normalno da mi sjedi za vratom ili na glavi dok gleda tv. Čak se i ne obazirem na to više. Ako me tri puta ne mlate po glavi, namjerno ga iznerviram samo da ispuni dnevnu kvotu. Ponekad me iznenadi, pa me dobro i zaboli. Tu je razlika između mene i nje. U tom trenutku bi ga ja kefnio nogom u dupe tako jako da bi mu noge išle ispred tijela 20 cm. Njoj to ne pada na pamet. Mislim, meni to prođe za sekundu. On i vidi kad ja poludim, pa se uglavnom povuče. Možda je to ta bitna razlika mene i nje. A možda je i to što ga je nosila 9 mjeseci i hranila svojim mlijekom.
Ali opet. Ej. Ja sam vatrogasac. Spašavam živote i imovinu. Idem tamo odakle svi bježe. Imam svu tu super opremu i neustrašiv sam. Da... On voli što sam ja vatrogasac. Dapače, obožava. Danima bi mogao sjediti u vatrogasnim kamionima noseći vatrogasne kacige. Mislim, ja sam vatrogasac. Po svemu, trebao bi mi se vješati oko vrata i frkati na mamu. Ali mama ga smiri kad je ljut, utješi kad je tužan, i unosi neku tu (za mene) dosadnu ravnotežu u njegov život. I to njemu odgovara. A i njoj. Ja ipak više volim kaos.
Rekla je meni žena jednom, ja sam se molila da on bude tako lipo crn ko ti, a u glavi na mene. A on bijel ko sir a crn u duši.
Na momente, ja bi rekao, na momente...
